Jedno od najstarijih zanata ribarenje na Dunavu koje je dostupno samo pravim zaljubljenicima polako se gasi

Život na Dunavu bez obzira na godišnje doba ne zamire. Onda kada niske temperature rasteraju šetače,ribari su uvek tu.Osim kalendara koji podseća da je sezona šarana,kečige,soma,smuđa ili bele ribe i da mreže treba razmrsiti,opšte društvene prilike umeju da unesu promene,u,na,izgled,miran život golubačkih alasa. Jedan od najstarijih zanata,dostupan samo pravim zaljubljenicima polako se gasi. Stari ribari izdržaće još neku godinu pa će u zasluženu penziju,zajedno sa čamcem i mrežom koji su im toliko puta u životu priređivali zadovoljstvo,a i gorčinu. Ostaće samo lepe priče o njima koji su ceo život posvetili reci,njenim ćudima i vrlinama. Od dve stotine ribarskih porodica od Dobre do Vinaca,samo u desetak ribarenje na ovim prostorima prenosi se sa koleno na koleno.

        -Ribarenje je težak i prljav posao,ne retko na vodi provedemo i po dvanaest sati. Zamislite kako je to na vrelom suncu ili na minus deset,ili kada se dogodi da se kući vratiš bez ulova. Mi se često sa prijateljima okupimo ovde na platou, pored Dunava,gde se uz riblju čorbu,roštilj, i naravno hladne špricere družimo,šalimo,padne i pesma,naravno. Tada su brige po strani a posebno politika koja je ljude tokom minulh decenija preokupirala. Naša politika je isključivo vezana za Dunav,kaže jedan od mlađih alasa koji nastavlja porodičnu tradiciju,Nenad Nikolić iz Usija koji ima i svoju registrovanu porodičnu firmu za ribarenje.

Pored Nenada je i  Zvonko Ljujić  iskusni ribar iz Golupca koji se ribarenjem, kako kaže bavi već 25 godina. Iskusan je  alas, koga u Golupcu odavno zovu ‘’smrt za somove’’ radi sa mrežama, bubnjevima, strukovima, te nam je objasnio i da je som, riba stravičan predator, koji jede mnogo ribe i zbog toga se ne vraća u vodu, osim kada je u lovostaju.Ribarenje mu je osnovno zanimanje i za proteklih 25 godina bavljenja alaskim zanatom ovaj dunavski vuk imao je oko stotinu ulova  među kojih su I somovi kapitalci teških  od 30 do 120 kilograma ,ali I mršaviji ulov od   5-6 kilograma.

Alasima najviše smeta vetar koji ovde  duva tokom cele godine,kao i previsoka cena za rad koje se kreću i do sto hiljada godišnje,a pored toga moraju da imaju i registrovanu porodičnu firmu za obavljanje ulova ribe na Dunavu,pa je zbog ovog problema alasa sve manje. Stariji ribari pričaju da je pre tridesetak godina iz priobalnih naselja Vinci,Usije,Golubac,Brnjica i Dobra Dunavom plovilo preko dvestotine čamaca. Ljudi su nekada prodavali njive i kupovali pribor,čamce,mreže i pente,da bih ishranili svoje porodice. Tih godina ribarenje je bilo način života,uslov opstanka kraj ne plodne zemlje pored velike reke. Masovno su se ostavljale motike i rala,jer ko se u mladosti napije vode sa Dunava i zaljuti alaskom čorbom,zauvek ostaje zatočenik reke koja zna da nagradi,ali i da kazni.

            Oni kojima je ribolov samo rekreacija ili sport i dalje uživaju. Ostalima, koji od toga žive, nije lako. Alasa je sve manje, a gašenje te stare delatnosti pomažu sve siromašniji riblji fond i državne dažbine. Radno vreme nemaju, rade 365 dana godišnje po košavi magli i ledu. I to im ne smeta jer, kažu, posao vole i od nečega mora da se živi. Međutim, i njih i ribe je sve manje.